Posle par godina, memorijal vraća epitet međunarodnog i to na velika vrata, jer do sada nikada nismo imali ovoliko stranaca u gostima!
Posle duge pripreme, došao je dan za igru. Prvi gost, Rikardo, italijan iz Milana, koji trenutno radi u Holandiji, došao je sam iz Beograda gde je sleteo i stigao pre ostatka svoje ekipe iz Budimpešte, koja je se malo duže zadržala na granici sa našom zemljom. Bilo je očigledno da je on savršen predstavnik svog kluba, tako da smo sa njim, predstavnicom ženskog kluba Partizan, predstavnikom RK Vojvodina i porodicom Marin, otišli da na Lukinom grobu tradicionalno upalimo sveće i pomolimo se zajedno, svako na svom jeziku, pred početak utakmica.
Ovaj 11. po redu memorijal je i medijski propraćen, između ostalog i zbog toga što je jedna od retkih utakmica odigrana tog vikenda u Srbiji (zbog snega) i toga što je ovo prvi put u istoriji Novog Sada da je odigrana utakmica ženskog ragbija!
Glavni sudija je bio Nenad Matejić a naši igrači su mu bili pomoćnici sa obe strane. Prvi šut je izveo mali Luka, prvi sin Miodraga Marina, i potom je usledeo minut ćutanja.
Rezultati utakmica su sledeći:
- Ragbi Klub Partizan 7s ladies – Budapest Ladies Exiles R.F.C. 17-5
- Vojvodina Rugby Club – Budapest Exiles R.F.C. 12-5
Naše iskusnije devojke nisu imale problema sa damama iz Budimpešte, tako da su u utakmici ragbija 7 pobedile i tako zadale zadatak našem timu da ponovi taj uspeh.
Dubok sneg i hladno vreme nisu omeli ragbiste da se dobro zagreju za okršaj. Neki su to shavatili preozbiljno i prva povreda se desila u mađarskom timu, na zagrevanju, posekotina na glavi zbog koje je igrač posle odigrane utakmice morao da ode u urgentni centar i ušije ranu. To je do kraja bila jedina ozbiljnija povreda na memorijalu. Našem timu je falilo par prvotimaca tako je bio pojačan sa 4 igrača iz Beograda, tako da smo krenuli sa 23 igrača.
Ušli smo u utakmicu kao autsajderi, jer je preko puta nas bio višegodišnji prvak Mađarske, pun iskusnih igrača. Utakmica je počela tako što smo primili esej u prvih par minuta. Međutim, od tada, sve je išlo na našu vodenicu. Naš tim je pokazao spremnost kako fizičku tako i psihičku i jakim i sigurnim duelima uspeo da potisne protivnika i napravi dva lepa eseja i jedno pretvaranje, dovoljno da odnesemo pobedu koju niko nije očekivao.
Naši gosti su otišli u svoj smeštaj da se pripreme za treće poluvreme koje ih je očekivalo u našoj Konobi Orkus. Dodeljivanje pehara i nagrada, koje je bilo obostrano, prošlo je uz velike količine roštilja i piva, prigodan govor Petra Marina, i puno smeha. U takmičenju u ispijanju piva, pomalo nedomaćinski, pobedu je opet odneo naš tim, za hattrick tog dana. Sve četiri ekipe i gosti turnira, koji su jedva svi stali u naš tamburaški podrum, zajedno su do ranih sati slavili ragbi koji ih je spojio.
Bilo nam je veliko zadovoljstvo da ugostimo takvu ragbi ekipu i uživamo u ragbi duhu koji i sami gradimo u Novom Sadu. Uvek je dobro osetiti u praksi primenu ragbi koda, pogotovo od strane ljudi iz razvijenih ragbi nacija, i podsetiti se tih vrednosti, jer se ovde one trenutno gube na značaju.
I ove godine imali smo pomoć RSS, porodice Marin, konobe Orkus i drugih prijatelja kluba. Posebna zahvalnost ide publici, njih preko 200, koji su doputovali iz raznih krajeva naše i drugih država, uprkos hladnom vremenu, snegu i nedostatku tribina, ispratili utakmice od početka do kraja u pravom ragbi duhu i raspoloženju (i puno potrošenog piva i palinke).
Više fotografija i videa možete naći na našoj fejsbuk stranici.
Za našeg Luku, slava mu!
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.