Istorija

Nastanak ragbija vezan je za Englesku i jesen 1823. godine. Igra je dobila ime po gradiću u kome je nastala Ragbi (eng. Rugby). Igrajući fudbal, Vilijam Veb Elis, među pedesetak igrača hvata loptu rukama i beži pravo u legendu. Njegov trk istorija beleži jer se toga dana pojavila nova igra u kojoj se lopta nosi rukama. Do tada se lopta mogla šutirati nogama ili udarati rukama, ali ne i nositi.

Ragbi se u drugoj polovini 19. veka vrlo brzo razvija. U Londonu je oko 1865. godine bilo oko 15-ak klubova. Igralo se po vrlo nepreciznim pravilima, a i broj igrača u ekipi nije bio striktno definisan. Obično je bilo po 20 igrača sa svake strane. Tek 1875. godine na inicijativu Univerziteta Oksford i Kembridž, a zatim i uz podršku Škotskog saveza došlo je do smanjenja broja igrača na 15 po ekipi.

Iako je ragbi pre svega kolektivna igra, u početku je naglasak bio na individualnoj snazi pojedinih igrača. Saradnja igrača ogledala se samo u pomoći u zaustavljanju protivnika, u guranju i učestvovanju u velikim gužvama. Tek krajem 19. veka ragbi počinje da se razvija u pravcu razvijanja kolektivne igre dodavanja. Kasnijih godina ragbi znatno napreduje i razvija se u internacionalni sport koji se igra na svim kontinentima.

Nastanak modernog Olimpizma 1894. i formiranje MOK-a, vezujemo za Barona Pjerа de Kubertena (Baron Pierre de Coubertin) koji je predstavio ragbi na „Drugim Olimpijskim igrama“ u Parizu, 1900. godine. Na ostalim igrama u Londonu 1908., antverpenu 1920., i poslednji put u Parizu 1924. godine ragbi je bio redovno prisutan, ali zbog dužine trajanja igara je bio ukinut. Pokretač modernog Olimpizma, Baron Pijer de Kuberten je i sam bio istaknuti ragbi sudija koji je sudio prvo finale Francuskog  prvenstva 1892. godine.

Posle II svetskog rata, ragbi nastavlja da se razvija krupnim koracima. U Evropi je 1882. nastalo takmičenje koje se zvаlo „Kup četiri nacije“ (Engleska, Škotska, Irska i Vels), od 1910. godine „Kup pet nacija“ jer se priključuje Francusk, a od 2000. „Kup šest nacijа“ sa priključenjem Italije.

Na južnoj hemisferi se 1996. godine osniva takmičenje „Kup tri nacije“, gde učestvuju najjače reprezentacije tog dela sveta Južna afrika, australija i Novi Zeland. Od 2012. godine ovom takmičenju pridružila se i Argentina i sada je naziv takmičenja „Kup četiri nacije“.

Prvo Svetsko prvenstvo u ragbiju je održano 1987. u Australiji i Novom Zelandu. Ostala prvenstva Svetskog Kupa (kako se u ragbiju često govori) su bila 1991. u Ujedinjenom Kraljevstvu, Irskoj i Francuskoj, 1995. u Južnoj Africi, 1999. u Velsu , 2003. u Australiji, 2007. u Francuskoj i najzad 2012. na Novom Zelandu. Svetsko prvenstvo u ragbiju je treća po redu sportska manifestаcija u svetu, posle Olimpijskih igara i Svetskog prvenstva u fudbalu.

Ragbi je do 1998. bio striktno amaterski sport koji se najviše igrao na univerzitetima i školama širom Evrope, gde je osnovni cilj bio da mlade nauče značaju kolektivnog duha, zalaganju da se istraje zajedno, jer u ragbiju je to dovedeno do savršenstva. Bukvalno govoreći ragbi je sport u kome individualna veština i talenat pojedinih igrača ne dolaze do izražaja ako ostali deo tima ne igra jedan za drugog. Zbog ovih odlika mladi su na Kembridžu i Oksfordu redovno igrali ragbi kao obavezan deo u njihovom školovanju.

Ragbi se ponovo vraća na Olimpijske igre 2012. godine kao eksperimentalni sport, a 2016. će se vratiti kao redovan Olimpijski sport.

Prvi susret Srba sa ragbijem

Prvi pisani trag o Srbima koji su igrali ragbi doseže do I svetskog rata. Dok je u celoj Evropi besneo rat, Srpski Potporni Fond je uz pomoć Vlade Kraljevine Srbije doneo odluku da jedan broj dece koja se zajedno sa Srpskom Vojskom preko Albanije došla u Grčku, pošalje na oporavak i školovanje u Veliku Britaniju i Francusku. Tako je prva grupa od 10-toro Srpske dece, već u junu mesecu 1916. godine došlo sa Krfa u Edinburg (Škotska). Smešteni su u Džordž Heriot školu koja im je bila dom u naredne tri godine. Ukupno ih je u školi Džordž Heriots bilo 25. Ova grupa mladih ljudi odmah je postala omiljena u Edimburgu, a vrlo brzo po dolasku oni se upoznaju sa ragbijem i počinju da ga treniraju.Pokazalo se da su vrlo talentovani tako da su skoro svi igrali za školske ekipe. Najbolji je bio Toma Tomić iz Leskovca koji je izborio mesto u prvoj školskoj ekipi.

Upravo su ovi momci 11. aprila 1918. godine u Edinburgu pred 10.000 gledalaca odigrali prvu međunarodnu utakmicu pod imenom Srbija protiv selekcije Britanskih dominiona. Ostvarena je i prva pobeda od 8:3.

O tim danima 35 godina kasnije pisaće Živko M. Ilić, jedan od učesnika te utakmice u listu Sport 1953. godine.
“Ragbi je gotovo nepoznat sport u našoj zemlji. Zbog toga se odomaćilo mišljenje da je to surova opasna i vratolomna igra. Koliko je ovo pogrešno uvideće se onda kada na našim igralištima počene da se igra ova brza, poletna i dinamična igra.“

U Srbiji ima izvestan broj ljudi koji se sećaju ragbi utakmica kao nečeg najlepšeg iz svoje mladosti. To je ona generacija koju je Prvi Svetski Rat zatekao kao dečake. Oni su sa Srpskom vojskom prešli Albaniju i sa Krfa upućeni u savezničke zemlje, Francusku i Veliku Britaniju na školovanje. Iznureni i izgladneli došli su u potpuno novu sredinu gde je trebalo da se oporave. Uskoro su oni u manjim grupama raspoređeni po raznim gradovima.

Dalje je Ilić pisao: Mene je sa još 24 dečaka „Srpski potporni fond“ uputio u Edinburg u staru „George Heriots school“. Tamo su nas već prvih dana izveli na sportsko igralište. Nijedan od nas do tada nije ni dotakao loptu i mi smo se stidljivo ustručavali da se uključimo u grupe koje su trenirale tada najpopularniji sport u Britaniji, ragbi. Međutim, već posle prvih treninga postali smo najrevnosniji i najtačniji. Profesor Hardi je imao muke sa nama jer nije mogao da nas otera sa igrališta.

Nešto docnije pročitali smo u školskom časopisu dobrodošlicu u kojoj je pred ostalog pisalo da škola dobija u nama nov materijal za igrače ragbija i da se u lepo razvijene i snažne dečake iz Srbije polažu velike nade. Docnije mi smo ih zaista opravdali. Profesor Hardi nas je odmah rasporedio po timovima. Jedan Leskovčanin Toma Tomić, uzet je odmah u prvi tim škole, a za njim i Danilo Pavlović i Dimitrije Dulkanović. Kroz celu ragbi sezonu, svake subote sportski listovi beležili su imena Srpskih igrača koji su u skoro svakoj utakmici davali „skorove“ i donosili pobedu svome timu. Za kratko vreme postali smo poznati u Edinburgu, Glazgovu i ostalim gradovima Škotske.

Kada su savladali osnove ragbija, Srpski dečaci su formirali svoj tim. O tome Ilić piše: Pored toga što smo igrali u školskim timovima, mi smo osnovali i naš nacionalni tim. Od nas 25 izabralo se za ovu ekipu 15 najboljih. želeli smo da oprobamo svoje sposobnosti kao celina. Bilo je slabih mesta zbog različitih uzrasta, ali izvojevali smo nekoliko lepih pobeda.

Organizatori međuškolskih ragbi utamica za prvenstvo Škotske na kraju sezone uneli su u program utakmicu Srbija protiv Dominiona. Ona se odigrala 11. aprila 1918. godine. Ovakve utakmice igrale su se po sistemu „Seven Sajd“ (po sedmorica). To znači sedam najboljih od petnaest igrača prvog tima. Ovakav način igre iziskuje krajnju izdržljivost snagu i brzinu. Naš trener Hardi saopštio nam je novost o ovoj utakmici na mesec dana pre i odmah je počeo da nas trenira.

Naši protivnici bili su igrači iz raznih škola koji su došli u Edinburg iz Britanskih dominiona. Znali smo da ih ima mnogo više od nas, da je izbor daleko veći i zato smo usrdno trenirali. Dobili smo nove dresove, crvene majce, plave gaćice i bele čarape na kojima je opet bila naša trobojka.

O samoj utakmici Ilić kaže da je bilo prisutno 50.000 gledalaca, mada Škotski izvori govore o 10.000 gledalaca. Dalje opisuje atmosferu: Naša utakmica bila je na programu tek četvrta po redu. Bili smo pomalo nervozni. Kada je dat znak za izlazak pošli smo iz svlačionice uzbuđeni sa svojim trenerom Hardijem. Prišao nam je Toma Tomić koji nije bio u našoj ekipi jer je igrao za reprezentaciju škole i rekao nam je: „Ne zaboravite da danas igrate za otadžbinu“.

Na terenu smo videli da su naši protivnici veći i snažniji. Među njima su se nalazili jedan Južnoafrikanac, jedan Zelanđanin, dva Kanađanina i tri Indusa. Kada je počela igra videlo se da je protivnik daleko bolji nego što smo mislili. Međutim, mi smo igrali kao jedan. Dodavali smo bez oklevanja i bili neumorni. Pobedili smo sa 8:3. To je bila prva utakmica na tlu Velike Britanije u kojoj je Srpska omladina reprezentovala svoju daleku porobljenu domovinu i izvojevala pobedu.”

Pravila igre

Ragbi se igra na terenu dimenzija: 100m dužine i 70m širine. Gol u ragbiju je oblika slova «H». Postoje dve glavne verzije ragbija: ragbi XV i ragbi VII.

Osnovno pravilo je da se lopta ne sme bacati unapred. Cilj igre je preneti i spustiti loptu u protivnički gol prostor – esej. Za to se dobija 5 poena, a zatim se šutira pretvaranje za dodatnih 2 poena. U slučaju prekršaja sudija može da dosudi kazneni udarac nakon kog ekipa koja nije skrivila prekršaj može šutirati na stative i osvojiti 3 poena. U ragbiju postoje segmenti kolektivne borbe za loptu kao što su: rak (zaustavljeni igrač i lopta su na zemlji) i mol (zaustavljeni igrač ostaje na nogama). Obe formacije su tehnički veoma zahtevne i za njihovo pravilno izvođenje potrebna je velika uigranost jer postoji niz sudijskih pravila koji prate rak i mol.

Ragbi utakmica se igra 80 minuta pod vođstvom glavnog i dvoje linijskih sudija. Igrači su podeljeni na igrače skrama i linije od kojih je igrača skrama 8, a linije 7.

Preuzmite pravila ragbi igre.